Jeste li se nekada zapitali šta je u životu sigurno? Jeste li razmišljali o tome kada i zašto se osećate srećno? Od čega ili možda bolje od koga osećaj sreće zavisi? Odakle dolazi? Gde nastaje?
Sigurno je da samo sada živi. I da ćemo jednog dana umreti. To je sigurno. I tek kada čovek ovoga postane istinski svestan i svoju smrtnosti prihvati kao sastavni deo života, kao da mu ogorman teret padne sa leđa. Odjednom prodiše. I oseti se poletnije. Životnije. A odnekud se pojavi duboki osećaj mira. Mir koji je baza i gradivni temelj sigurnosti. Paradoksalno deluje, a zapravo je potpuno jasno i razumno zašto je to tako. Strah od smrti čoveka čini strašno nesigurnim. A kada se sa ovim strahom suočimo i prihvatimo nešto što je izvesno da će se dogoditi, na život gledamo “novim” očima.
Svesni svoje prolaznosti, sigurno je i to da se promena uvek događa. Bar neki vid, ako gledamo čoveka kao biće. Studije pokazuju da se sve ćelije u ljudskom telu promene u roku od 7-10 godina. Dakle, fizički gledano, promena je konstantna. A ono što se brže ili sporije takodje menja su podsvesni obrasci, odnosno memorija koju telo čuva. Naša uverenja su glavni i odgovorni “urednici” realnosti koju stvaramo. Ona su ta koja stave filter na naše “oči” i zahvaljujući kojima iluzija (a ne stvarnost) deluje tako primamljivo. A najteže je čoveku da izađe iz "zatvora" koji je sam sebi izgradio.
Neka pitanja ljudi prosto sebi ne žele da postave. Previše su zastrašujuća. Jer, ako to učine, ako “sreću” stave u relaciju sa poslom koji rade, vezom, brakom ili odnosima za koje se drže… I ako uz sve to otvore vrata istini, mogu pokrenuti lavinu nesigurnosti. I to negde doboko u sebi znaju. I zato se zatrpavaju poslom, obavezama, stalno su okruženi ljudima… Čine sve, samo da ne ostanu sami sa sobom. I Pitanjem.
Neko će reći a šta onda da radimo, kako da pravimo planove kada je budućnost tako neizvesna, nesigurna? I čemu to u konačnici? Ovde se stvar dodatno komplikuje, da ne kažem dovodi na “viši nivo” kada u jednačinu sa ionako previše nepoznatih, ubaci još i pitanje smisla. Činjenica da smo živi, kao da nije dovoljna. Moraš tome dati neki smisao, zar ne? Pa ne, zapravo ne moraš. I da, moguće je i tada živeti ispunjeno. Ili kako to Meša u Tvrđavi kaže: “Hodaćemo bez razloga, radovaćemo se bez razloga, smijaćemo se bez razloga, s jednim jedinim razlogom, što smo živi i što se volimo. A kud ćeš veći razlog.”
Planiranje budućnosti uz oslobođenost straha od nje i postavljanje ciljeva, je odličan temelj! Svesni mi toga ili ne, previše je nepoznatih faktora na koje ne možemo uticati niti ih predvideti, da bismo se tako čvrsto držali zone komfora i “iluzije sigurnosti” koja joj daje još veću ugodnost i sjaj.
Ako biste bili potpuno iskreni i zapitali se šta je u životu sigurno, sem činjenice da smo živi i da ćemo jednom umreti, uvidećete da ništa, baš ništa nije sigurno. I ovaj odgovor, ako ga duboko u sebi razumete i prihvatite, donosi veliko olakšanje, zar ne? Nasuprot tome, kada na život posmatramo iz strahova i podsvenih obrazaca, uporno tragamo i činimo sve da bismo zadržali iluzorni osećaj sigurnosti.
Da, iluzija je primamljiva. Nadam se da vam je sada jasnije i zašto je to tako. A odgovor na pitanje s početka se sam nameće...
Onda kada je potreba za sigurnošću i srećom važnija od istine i slobode, tada izbor uvek pada na iluziju.
Snežana Stevanović
No comments:
Post a Comment