Naviru pitanja. Čini se da oni koji ne beže od teških pripadaju velikoj manjini. Pripadajući onima koji ne zabijaju glavu u pesak čekajući da oluja prođe (drugo objašnjenje za pasivan stav nemam osim da se Nešto ili Neko čeka), postavljam pitanja i pokušavam da dođem do odgovora. Pokušavam da razumem.
Kada je i zašto Dostojanstvo obescenjeno?
Kada je Dostojanstvo postalo tako malo važno kao vrednost jednom ljudskom biću?
Kada nam je prestalo biti vredno boriti se za Slobodu?
Kažu da se promena dešava onda kada je bol isuviše veliki ili je inspiracija dovoljno snažna da je pokrene. Ovde se inspiracija odavno izgubila iz rečnika i upotrebe. Nadahnuće i želja za stvaralaštvom i inovacijama pripada nekoj još manjoj manjini. Čini se da golemim koracima idemo sve dublje, ka krajnjim granicama našeg bola.
U nekom trenutku ćemo dotaći dno, i možda se tad konačno trgnemo. Možda nam je udarac u dno dna i neophodan da bismo se probudili.
Kako i zašto smo, kao narod potekao od onih koji su živote dali za svoju i našu slobodu, dopustili
Da nam Dostojanstvo nije bitno?
Da nam Savest nije bitna?
A šta nam je to onda bitno?
Snežana Stevanović
No comments:
Post a Comment